DRVO JE KAO ČOVEK – NEOBIČNE SPOSOBNOSTI DRVEĆA
O biljkama, a posebno o drveću, retko razmišljamo kao o živim bićima. Posmatramo ih kao statične i nežive predmete koji su često u službi čoveka. Ipak, retko ko zna da drveće ima mnoge interesantne osobine slične čovekovim.
- Može da eksplodira
Drvo dinamit ne samo što izgleda opasno, sa stablom prekrivenim trnjem, već to zaista i jeste. Njegov način razmnožavanja vrlo je specifičan – ispaljuje plod sa semenom koji može leteti brzinom i do 240 km/h, što deluje kao snažna eksplozija, koja može povrediti životinje u krugu od 40 metara od ovog agresivnog drveta.
- Imaju svoje telohranitelje
Znamo da biljke u većini slučajeva nemaju sposobnost da se brinu o sebi, ali priroda im je ipak omogućila zaštitu u određenoj meri. Postoje različiti mehanizmi samozaštite drveća: neki oko sebe okupljaju čitavu armiju insekata. Najupečatljiviji primer je saradnja između drveta akacije i mrava, u kojoj obe vrste imaju međusobne koristi – akacija mravima obezbeđuje idealno stanište, u zamenu za zaštitu drveta od sitnijih insekata i određenih biljojeda.
- Mogu izvršiti samoubistvo
Na Madagaskaru raste novootkrivena vrsta gigantske palme samoubice. Naime, ove palme, dosegavši visinu od 20 metara, svu svoju energiju potroše na cvetanje, odnosno razmnožavanje. Zapravo, razmnožavanje znači smrt ovih egzotičnih biljaka, koje su poznate po svojoj dugovečnosti – mogu živeti i po sto godina.
- Mogu biti i besmrtni
Smreka Tjikko je najstarija smreka koja je do danas sačuvana u nacionalnom parku Fulufjalet u švedskoj provinciji Dalama. Ovo drvo je staro oko 9550 godina. Možemo uvideti starost ovog drveta tek kada shvatimo da su se pre 10000 godina poslednji glečeri odvojili od Skandinavije.
- Drveće koje samo sebe đubri
Naučnici su utvrdili da jedna vrsta drveća, kada je oštećena ili povređena, ima sposobnost da izdvaja iz vazduha azot, koji je važan za pravilan razvoj drveta, preko korena ga sprovodeći do zemlje. Takođe se povećava količina ugljenika koji doprinosi bržem oporavku.
- Može ,,amputirati̛̛ delove tela
Iako ne može koristiti usluge lekara, može izolovati povređene delove tela. Jako brzo reaguje na povredu, prestajući da dostavlja hranljive materije i vodu tom delu, pa se na taj način štetni organizmi koji se nalaze na tom delu ne mogu proširiti na ostatak.
- Drveće plače
Francuski naučnici zabeležili su ultrazvučne signale koje drveće šalje za vreme suše. Takođe, u neprijatnim situacijama može ispuštati zvuke koji su posledica povećanja vode u samom drvetu. Znamo da drveće u sebi, pored drugih materija, sadrži i vodu. Kako bi se omogućilo kretanje vode i ta voda dospela do grana, pritisak u drvetu mora biti nekoliko puta viši od atmosferskog. Kada nastupi period suše, javljaju se mehuri (poznatiji kao kavitacija) koji su pogubni za drvo, praćeni zvukom visoke frekvencije, što su naučnici prepoznali kao plač drveta.
- Mogu razgovarati međusobno
Svi smo čuli legende o tajnom govoru biljaka, ali tek je savremena nauka pokazala da su one zaista tačne. Naime, ekolog Suzan Simar smatra da drveće ,,sarađuje̛̛ među sobom preživljava zahvaljujući međusobnoj komunikaciji i razmeni namirnica neophodnih za život. Uz pomoć simbiotičkih gljiva drveće hrani mlađe pripadnike ekosistema predajući mu vodu i ugljenik. Drveće koje je najkrupnije i najmoćnije oko sebe formira krug „mladunaca“, što se naziva fenomenom matrijarhata. U slučaju smrti drveta koje ima ulogu majke, šanse da mlado drvo preživi su minimalne.
- Lako zapaljivo drveće
Neke vrste eukaliptusa stvaraju lako zapaljivi sloj na površini tela, pa im je dovoljna samo iskrica ili udar groma da zapale sve oko sebe. Takođe, zapaljive materije čije jezgro ostaje nerazbijeno dugo vremena se nalaze i u lišću, pa one mogu biti uzrok ponovnog nastajanja požara.
- Pamte svoje poreklo
Drveće može imati svest o svom poreklu. Prilikom izučavanja genetski identičnih topola, naučnici sa Univerziteta u Torontu su otkrili da su topole, u zavisnosti od svog porekla, različito reagovale na sušu i druge klimatske uslove. Došli su do zaključka da je ta razlika uslovljena molekularnim iskustvom. Naime, drveće pamti uslove u kojima je nastalo, a pamćenje koristi kada se nađe na drugačijem terenu od svog matičnog.
I na kraju kada sagledamo sve gore navedene činjenice, sigurno se prisetimo nekog drveta ili žbuna čije smo grane slomili tek onako iz dosade, da bi pod „dokonim“ rukama imali šta da radimo čekajući neodgovornog prijatelja koji kasni.